Ноћца звездана снове прославља,

у саму поноћ славуј се јавља.

Kроз очи мрака Месец заблиста,

стакласто небо с’ зрацима листа.

.

Ти снове шараш – бојиш вољени,

платно љубави створиш у мени.

Погледом оштрим сечеш ситнице,

у месечини гнезде се птице.

.

Предивна ноћ, слављеник среће,

посматрам облак подиго веђе.

Под трепавицама небески дажд,

сваку му кап у душу знаш.

.

А, сузе ћуте драгост их брише,

заволех ноћ, искрице кише…

Заволех тишину, сећања трен,

праскозорје и Сунца сен.

.

Зора већ свиће, разграна дан,

под плаштом жеља сав насмејан.

Видику мој, прекрасан – Ти…

Хоризонт саткан од душевности!