Радили смо у пољу.

Певали жетелачке песме.

Сунце у зениту нас је пекло.

Жеднели смо под летњим небом без облака.

Зрикавци су певали у високој трави.

Земља је испаравала.

Ваздух мирисао опојно.

.

У хладу храстова чекао нас је ручак,

и врчеви пуни воде.

Сели бисмо, уморни, на траву, јели у тишини

и били срећни.

Вратили би се у поље и жњели – жњели

и везивали снопље.

И тако од јутра до изнемоглости, до вечери

и починка.

Отишли бисмо до колиба,

положили уморна тела на сламу

и спавали мртвим сном –

сном праведника.

.

Ми, мрави Земље,

безначајни и величанствени…

У слами смо радили, у слами спавали,

У слами се парили и рађали,

у слами умирали…

.

Земља која нас је држала –

на крају би нас узела.

Припадали смо Земљи од рођења до смрти.

Љубили смо је и натапали знојем

наших живота, наших снова и надања:

велечанствених и безначајних

какви смо и сами били…

.

Волели смо Земљу.

Живели на њој и од ње.

И хранили је, као и она нас…

.

Пре револуције.