Од тог привида стене ми се померише

у недрима – тишину да одморе

и замакну.

После с пејзажима опустелим све тише

о судбинама понором ћутње разговарам.

Помињемо пупољке и пољупце,

даљине и изворе,

а у ствари опевам бољке

кад зјап у мени дотакну,

њене беле рупце;

док се киван

безнадом за нож обарам

гаром ко јаром

подриван.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“