Уз ружу, свећу и ноћну таму

заискри око ко жишка пламен.

Само ми ноге клецаве беху

када спусти на колено руку.

.

С друге стране очи копља сеју,

свако ме у стомак гађа.

Док чекам свећу да догори,

пламен се поново рађа.

.

Разигра пламичак сенке по зиду.

Вијори соко и шири крила,

летим са њим до самих звезда.

Падам и устајем док ме снага не изда.

.

Било је вече,

Ти, Ја и Дунав тихо, тихо тече.

.

Из књиге – „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“