Сам сам и корак се вајка, не зна

на коју би страну:

путеви га изгубљени притисли,

сви развезани, а воде истом дану

са чије се светлости што пљушти неопрезна,

све више склањам

ружан што тренуци истекоше пре него ли мисли

о њиховом току,

брже него сам желео

бистрину вида

да јој просањам,

од чега се тамни сјај исплео

у одлуталом ми оку

иза гора и висока зида.
.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“