Поред мене река трабуни и спава

Уљуљана позним тичијим цвркутом.

Ноћ уза ме ступа и свиленим скутом

Сјајне капље руни са процвалих трава.

.

Како топло шуми њен краљевски вео

Пун свитаљка јасних, чезнућа и сетâ,

И запиње лако за гране дрветâ

И мак црвен што се по стазама сплео.

.

Како ли ме грли и целује мило!

Кô на дажди класје, кô различак плави,

Ја дршћем уз њеног срца топло било.

.

Све тако, крај реке, греје ме и крепи,

А кад бела зора с песмама се јави,

Кући носим пуну прегршт звезда лепи’.