Срушило се време на кровове брига

На зидине голе куће без прозора

Испарили дани у котлу с верига

У мислима ћути нека давна зора

.

Све се дрско врти круговима пакла

Пркосећи блудно свевидећем оку

Да све се разбије кô да је од стакла

Док човека гоне кô на пашу стоку

.

А свет већ урања у сопствену тмину

И мноштво већ кличе умирању части

Ореол би свецу кô капут да скину

И да се насладе у све горчој сласти

.

А аветном кућом звони ехо плача

Јецају потомци – ридају сви преци

Празнина у свему од свести је јача

Јер ране су љуте – пеку злобе меци