Свака улица док корачам зауставља ме, опомиње

на траггове где горесмо доба.

на угловима, уходе,

одјекују наше изумрле стопе, ко из гроба,

што сад плаше и по којима је иње

већ попало.

И те стопе као бића

к њој ме уве кроз ноћи воде

у којој је све наше заувек остало,

а знам: пресахли су извори

и истекла пића.

Само су још

недокучиви жубори

у слуху, на трен, заблистали

па се чини да ме заводе

неке излуделе птице

сенком својом што ми избраздаше лице.

,

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“