У безнађу постојања

желим да ти отворим срце

и дам грумензлата у њему.

Не знам куда, не знам где

води пут што ми упорно

нуди почетак и сан који сањам.

Сажаљевам се над судбином човека

јер попут прашине је све.

Нестаје и поново долази да узбурка

осечања попут буре.

Кишу ће спрати све мисли упућене ветру

донећу проткану тајнама жељу

и тренутак који даће звезду крилатицу.

.

Залетећу се из свеснаге и разбити простор,

да ме однесе и сломи ужурбани ветар стихије

и измаглица покрије попут кристала.