У предворју душе ти стојим

Обучена у блузу везену чежњом

Са осмехом који жели да избрише

Све наше горке речи

.

И  да се борим и молим

Тебе који си ми путеве бола

Широм отворио

.

Да очистиш росом своје мисли

Да се сетиш када си волети умео

Уздахе и наде наше насмејан шетао

Изађи на пут свитања

Не дај да се прошло пода будућем

И у срце ме своје опет пуштај

–

Да љубиш ми очи мокре од кише

Да ми утоплиш сате и дане

Да и кроз мене жуборе радости

Твоје

.

Иако сломљена и заборављена

На самоћу не пристајем више

Не бацај ме у успомене

Треба тек са молитвама

Заспалим на уснама нашим.

Да стварамо нове.