Процветао новембар у Тијанији витешкој

Напољу сам благо диркам уснуле шкољке

Гледим танане стидљиво напупљене брезе

И мило зурим у читав безкрај плаветнила

.

Сушим на ветру узреле лековите шипурке

Чекам пролеће да им видим цвет – петолат

Устајем и крећем ка шуми без тврдог циља

Немам расклопљену рачуницу циљ ће стићи

.

У шуми сам у свако дрво гледам као у људа

Два стабла истог корена – мили љубавници

Скуп више згусних стабала – цела породица

Шушка лишће лете птице скакућу веверице

.

Славим те оооо Свелепото свуда пројављена!

Како је дивно дивоту гледати видети упијати!

Лепота разрива мој ум пустињу непрегледну…

Ничега више нема – распрсли време и видици…