свод праха свевидног поље где сањаш

грумен тишине светла од чудеса зоре

болу предана у длан опет се склањаш

слутње нестана с тескобом док зборе

.

слутиш распета деобе и небеског крста

дуге на којој трајеш у преслаткој ноћи

понори сласти док клизе са сваког прста

ка васкрсењу неукима што неће доћи

.

журно пошли смо ка тами знаноме крају

у венама док кандила дуго нам горе

расветпути занавек да нам се дају

.

уснама нашим жар звезда да зборе

да хтели смо божје медовирје течно

спајање свето бескрајем неба вечно