Месец се просуо долинама греха

У вучјим урлицима ноћ се сакрила

Јаук загрливши сред најлуђег смеха

Пред ђаволом стали анђели без крила

.

Бивају све тиша манастирска звона

Бедеми простоте у поглед су стали

Нејасна и себи дрхти васиона

Јер велике душе разапеше мали

.

Очи је склопила пред страхом истина

Небеса и Земља више не говоре

Јер сад лаж борави у капима вина

Сопствену пучину прогутало море