Презрело је и опало још једно пролеће

У Лепотанији – благословеној Тијанији…

Време лети но не може прерасти Вечност

Нити свет може бити већи од Безкраја

.

У Тијанији заливамо и Вечност и Безкрај

Негујемо белутке биљке а и дивље зверке

Људе подсећамо да су пра-праслика Бога

Сваку грку – љуту бољку пећином лечимо

.

До јуче је живот таворио у утроби смрти

Сада се измигољава дубље дише издужује

Умирања бледе и брзо постају прошлице

Вечно растући живот постаје Норма Творца

.

Еонима су учења туђина утезала универзум

Па се чинило да наличи на уснула човека

Кога су женили прастаринским одабиром…

Онда засија Лепота – семе и плод Стварања

.

Љуљкам се између две реченице – бистрице

И тихујем да задовољим Душу Дух и Небо

И да у земљопис сложим четири стране света

–

Јасночујем како Звук наставља да траје у тишини

И јаснознам да немост много што шта скрива

Гледам у унутарње светове и заслађујем осмех

–

О мој чојко чојко! Кривице се и омаје мани!

Уз нас у нам – свуда стоје и Вечност и Безкрај

А то је уистину једина наша неумитна судба