Моје речи ромињају

као киша лишћа топлих боја

плешући валцер с ветром.

Жута,оранж,маслинаста,

црвена и златна

у безброј нијанси и нота

разливају се небом,

а ја се питам:

Чујеш ли тај звон ?

Мирис твога присуства

нежна је слутња,

коју целим срцем осећам

и поглед ми лута хоризонтом

знајући да ћеш доћ’ једном.

Чекам тренутак

да ме баршуном твога гласа

целу умоташ,

да затрепери душа као струна

кад погледи нам се сретну

и препознаш

и препознам

Љубав.

Сањам додир твоје косе

и крилате руке.

Загрљај из давнина

точи се у садашњост

попут пенушавог вина

и , опет,

у тој чаши живота огледа се

само једна магична и неодољива

–  Љубав.

Медне су усне окусиле

Њезину слаткоћу

и упамтиле Је

за сва времена.

А мене и данас милује

њихов шапат :

Ја сам Ти,

Ти си Ја,

Ми смо Једно.

Бљештаво бела је ружа процветала

и испунила читав Космос

својим чаробним Светлом,

а ја чекам Тебе –  Љубав

и док чекам граница пуца

пред мојим очима:

Ја не постоји

и Ти је избрисано као гумицом.

Само Једно Јесте

– Љубав.