Ал’ узалуд! Има места која се не могу напустити,

која неумитно прате

као пас позног господара,

места од којих се свако у по једном

губљењу њише

као сребрнасте нити

свега што смо овим сном

продужавајући се, дали.

Па носимо

исте ожиљке и позлате,

исте трагове остависмо, пре него смо пали

-на длану пише,

док преко рана живих један свет

голоруко преносимо,

а столетни жеђамо лет!

.
Д.Н: Збирка – “Изабране песме“