У опустелом крају

Мермерни стражари дежурају

Олтари оплакаше

Школе без скамија

Калдрме су пусте

Излизане

Зачуђено вриском дозивале

Остадоше софре

Без чинија

Нит ко зове

Нити се одзива

Узаврело сунце

На махове сриче

Стару песму

Остављених гора

Измако се ручак са трпезе

С туђином се

Душе ородише

Свуда плесан, теснаци су свуда

Срце бије у својој тескоби

Вапајем се чују сви изуми

Окреће се земља око себе

Исти ритам ништа не ремети

Само нама прети

Несташица

Живог сока

Да дамаре

Напоји животом

.

Д.П: “Каскаде“