Док седим и слушам зов умирућег гласа,

ослушкујем да негде у даљини ме зове

топот звукова и музика.

Зову ме поново тонови благи и јасни да

изађем из мртвила атмосфере која ме окружује.

.

Идем.Желим да одем одавде да побегнем

и да не слушам више тај глас,

и да не осећам више те мирисе

да не видим више те жалосне људе1

.

Одакле само толика снага човеку

да стално прича празне приче,

одакле му толика дрскост да се

обраћа сопственом себи на такав начин.

Какве су ваше ноћи?

А какви ваши дани?

Где ли боравите у сну?

Где се враћате када спавате?

Какав је ваш дан кад непрестано мислите

на ствари које вас се у животу нимало не тичу?

.

Зове ме тиха музика,

неки прапорци у даљини чују се,

зове ме слобода да је ухватим

и задржим за себе.

Идем. Желим да одем одавде, да побегнем.

Идем…

.

Парче неба задржаћу за себе,

јер то је део мој и мојих маштања.

А све остало нудим људима широм света.

Узмите своје парче неба!

.

М.М: “Пут ка Светлости“