Хладила су ми се прса мукла,

Али мој корак беше лак.

Ја сам на руку десну навукла –

Рукавицу – на леву пак.

.

И степеника, ко много има,

А ја сам знала – само три!

Јесењи шапат међ кленовима

Моли ме:“Умри са мном и ти!.

.

Обманула ме је сва од сене,

Променљива, судбина зла.“

Ја одговорих:“Драги – и мене,

Исто. Умрећу с тобом ја…“

.

Задњег сусрета песме ето.

На мрачни дом погледах тај.

У спаваћој је тек свећа трепто

Равнодушни и жути сјај.