У врту вечери у којем звезде ко воћке зру,

Седи, пун корова сна и гатке,

Неки давни звездочатац. У очима његови светови мру

Док у рукама преврће неке чудесне алатке

Којима живот премерава на јави и у сну.

.

Ту одувеклуди старац време око прста окреће

И у доколици на лулу уместо дима испушта век по век.

И вечност му ко птица на рамена слеће

И гласом храпавим пева а чини се да ће тек

Арија неба да се чује с одјецима залутале среће.

.

Ал ништа од свега. Само мечер му на хладне усне

Уздахом заљубљених слази.

Тако глухи звездочатац живот у камен гусне,

Решен да га уместо заборава затрпају порази

И у њему самом своју смрт усне.