Куд се то деде време,

чиме га увредисмо па оде у нигдину,

у “вечнаја памјат“, да ли је речи

било много у молитве преточене.

.

Да ли су се успомене са лучама

збратимиле па нам само падалице,

од времена угаснице,

изроваше наше лице.

.

Кад нас звоно обожено

зовне зовом у походе,

тад се роде у тропрсту

све молитве узданице.

.

Па сумрачје жигосано,

откровење ново хоће,

ал’ језиком неверничким

запалаца, закокоће.

.

Тад осека људка буја

оснажена да узима,

нема чиме да проклија

јер се плоди илузија.