Овде све умире полако

једино изречене увреде

настављају да живе заувек.

Путеви се у даљини

сужавају и проређују

моћи своде на усахле заметке

мало шта започиње

и ништа не завршава

руке остају празне

и престоли упражњени

-за кога краља,

за коју краљицу?

из кошница је нектар источен

наде усађене у родно тло

вену не дочекавши кишу.

…

Најзад све изгуби

првобитни облик:

ноћ нађе потомке у води

светлост истисну модрину.

Заронивши у пећину

од хиљаду гласова

проналазиш само тишину:

коначну

и тако је изговараш…

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“