То заносом паљена жеђ што се још планином дими

И прска твојом крви да ти жари вид,

Свет је који назреш као воду у столетној тмини

Што се лупањем разбије о зид.

.

И камење расуто пределом у својој глувоћи

Део су пута на који мислиш док идеш и певаш кост –

Издужене месечине у блиставој самоћи

Из којих се рађа глас, тај између два руба мост!

.

Корење даљина у теби бескраје гричари

И сваку ствар даљом оставља за милиметар љубави

По којој луташ и која је твој врх и твој пад.

.

Јер свет је као птица што ти се из вида губи

За чијим трагом слепећи је трагаш док те не изгуби

Нека светлост израсла у високи град.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“