И би дан…

Завеса сен по соби просу.

Клизи свила, пар чарапа…

Стрже кама расцветалу јесен.

Слашћу шапат ори.

испија ширу у част стопалског гажења.

.

И би сат…

Глава до рамена, би пој школског звона.

Окрете се она свилу да дохвати.

Сати кроз прсте цуре.

Време је показатељ смираја или буре.

.

И би он, и она…

И калдрма стара турска,

степениште горе води.

Крену она, реч је опи.

Бациће чарапе и фину свилу,

али неће спрати ширу.

.

И би ћутња…

Гробна тишина.

Само шкрипи оловка фина.

Мастило троши, траг забораву прави.

Заборави, не заборави реч, ширу, сат….

И пут ћорави.

.Збирка – „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели!“