Отварам своју кост да уђе мрав

И осетим се земља земљи одувек вичан

.

Даље од себе постојим распукнута реч

На коју дани као пчеле слећу

Да тренутком дочују неки луди заборав

.

Јесам док ме ствари напипавају у пролазу

Односећи ме помало свака у свој ток

.

И камен изгори од оног што сањам

Испод света које слепим тренутком као животом

Певајући изобиље свега што имах

.

Разделих све усне пределом као воће

И сад прибирам угарке и љуске празнине