Смејте се тамне, узоране њиве!

Ви сте ми биле озарење душе.

У вама старе успомене живе,

посрће живот, сад Камендин руше.

.

Над њим су давно распрсла јутра,

попут маслачка, ливадом се сеју.

Мозда ћу му опет доћи сутра,

да ме три сунца, у трену, греју.

.

Само што не бих видела стазе,

багрењак бели, у мају, кад цвета.

Сада их, сигурно, други газе;

давно је прошло тридесет лета.

.

…И ништа више ту није исто.

Нису му вие исте ни птице.

Посецен багрењак, кад не олист’о,

уместо њега, сад су оранице.

.

… И док ми тугујеш, узорана њиво,

вену ти травке, тугују у тами.

У своме сјају, Камендин је снив’о,

сад, напола срушен, изгара и чами.

.

Песма из циклуса „Откоси“ у збирци –

“ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић.