За звонку храброст векова што ће доћи

И за људско племе што високо гре

Ја се лиших чаше на пиру у ноћи

И весеља и части своје све.

.

Насрће на моја плећа век-вукодав

Ал ја по кожи нисаам вук, од тих.

Угурај ме боље, ко капу, у рукав

Те топле бунде степа сибирских –

.

Да не гледам слабе, ни мекога кала,

Крваве кости на том точку злу,

Не би л у лепоти првобитној сјала

Лисица плава мени кроз ноћ сву.

.

Носи ме у ноћ где је Јенисеја хук,

Где борови до звезда дохује;

Зато што по својој кожи нисам вук

И што лаж моја уста искривљује.