Опорог укуса, слабашних трава

зањиха стабла ветар луди

и буди небо, над крошњом што спава,

дрско им стабљике посекоше људи.

.

Низ поље равно, оштрица сева

и руши стабла различка плавог.

Можда је то због људског гнева,

а можда и нема разлога правог!

.

Круни се с чашица, полена прах.

Засипа поље горких трава.

Нићи ће поново, није га страх,

прекрити поље с безброј глава.

.

… И онда опет оштрицу чека

и помрачење, над цветом Сунца

та травка и ливада мека,

кад јој лепота стигне до врхунца.

.

Нежно бих латицу да такнем

док вену, у подне, стабљике трава,

па нечујно, пољем да замакнем,

у тихи сутон, стазом мрава.

.

Песма из циклуса “ Откоси“ у збирци

 – “ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић