Колико пута је рањени славуј слетео на мој длан

Да пронађе уточиште у топлини болне душе моје;

Колико пута је мој понос скривао суза његових трен,

А кидао ми небеско срце као илузију без боје.

.

Колико пута је тишина немилосрдно парала уши,

Док ноћ је издисала над мојим уснама и папиром;

Песнику у мени не веровах да реч све може да руши,

Иако бесконачно борим се са својим сном и немиром.

.

Колико пута питања на већ знане одговоре тражим,

Разапет на стубу чекања и самотног привиђења;

Колико пута сам кушао да машту више не дражим,

Али залуд – кад ме ишту бол и дрска моја сновиђења.

Фото: Славуј; Википедија