Хтела бих свима да испричам нас

али,знаш да на речима нисам јака,

зато у словима тражим утеху и спас.

Готова је прича отужна као свака.

.

Волела сам кад се на глас смејеш,

кад тепања говориш лудици својој.

Теби сам бежала да ме од туге грејеш.

Да се наругаш злоби било којој.

.

Некада смо стално музику слушали.

Исту,јер смо обоје исте акорде хтели.

Кичу смо се истом ругали и гнушали.

Да кажемо шта мислимо увек смо смели.

.

Разумео си да не волим убрано цвеће

па си ме водио у ливаде и цветна поља.

Мислила сам да нас ниша раставити неће

али је,као и увек,невоља дошла споља.

.

Мучим се да почнем да ходам без тебе,

падам и устајем као кад проходава дете.

Сваког ми јутра биће страхом зазебе

јер се све ћелије моје самоће одмах сете.

.

Сузе што крену на дланове сакупљам,

кад се сетим колико смо били блиски.

Блиставе капи у слана језерца окупљам

да сијају као јединствени бисери Охридски.