Срч мог постојања уденут у Твоју хладноћу

Венчану са свим сутонима позних јесени,

Почетак је неповратног пута у глуву самоћу,

Кад све се туге скупе само у једној сени.

.

И бива тако дан у очима све тмурнији, краћи,

Свака мисао о Теби срцу је све нејаснија,

У вртлогу збиље и снова већ се не умем снаћи

Док ме живим још чини Твог бивства чаролија.

.

Пружам ли руке к Небу или даљини што се губи

На разливу токова светлости и измаглице,

Не знам — осећам неко ми ум својом тупошћу руби,

Да пред истином не могу познати Твоје лице.

.

На крају у страху дрхтим с мишљу о непостојању:

Твог дела у мени и свему што беше и биће —

И где су границе гордости и смерном покајању,

Кад све се у души сломи с криком у комадиће.