У глави ми звоњава неболомних вечери –

Света овог о чија ми врата ветар корак ломи;

У оку, место птичја, зру кошнице и глечери,

Клет ме обасјава, а зимомора ломи.

.

О дивно лудаштво, најчистија бољко,

Лепо ми те каменује лажно милосрђе!

Само понор зна што уз тебе невољно

Сним, док глас свој отимам од кама и рђе.

.

Јер, у мени је Онај кога не познајем,

С којим се спорим, као на брвну –

Време неспоразумно коме се не предајем.

.

О тај сам што још, прокажен, одолева

Усуду завереном на патњу крвну,

Што црну рану лиже кад најсветлије пева!

Фото: Димитрије Николајевић, песник, Википедија