Чија црна рука тера облак доле

и на младе груди плаву кишу слива

пред мојим погледом заклања сунце

пукотину сваку на земљи подрива.

–

Прођоше сви часи удављени чежњом

чујем ударају звона у даљини

и светло се гаси, гаси се и нада

моја душа чами у дубокој тмини.

.

Слути срце тренутке сопствене немоћи

удављене чежње у очима сјаје

лепоте залазе а пропаст их носи

светлост мога бића у горке бескраје.

.

Пред ким да клечим за спасење душе

док уздаси тешке вапаје доје

и на земљи нигде нема рујне зоре

кад небеса падоше на молитве моје.