Борило се, па се уморило:
Мртва лежи на Косову војска.
Слобода је мртве испратила,
Оставила живе сиромахе,
Нек робује, ко ропством дугује,
Који живот у ропству поштује.
У крви се круна утопила –
Црвен крвца од жалости црне,
Видов-дане видô је мегдане,
Видео је славу и јунаке,
По сто срца у грудима једним,
Једну снагу међу стотинама,
Како с´ свети пре нег´ што ће мрети;
Видео је оно српско сунце,
Како сину, па како се вину,
Како стаде, па како западе,
А тама је на мрвило пала,
Црн је барјак ноћца разавила,
Полу-месец крвав изаша је –
Победио ј´, ал´ га скупо стаје.
Ноћ је пала, невесела, тамна,
Гора ј´ нема, у њој душе нема,
Само једна лепота девојка,
А лепа је као стручак цвета,
Умиљата кô тица грлица,
Жалостива као глас славуја,
Па по гори тужне речи збори:
“Леле мени, кукавици сињој,
Младости ми и животу моме,
Да самцита остадох на свету!
Што би мушко, то ми изгинуло,
Што би женско, то ми пресвиснуло
Немам рода, немам завичаја –
На Косову сва ми срећа спава.
Ој, Србијо, постојбино дивна,
И јунаци, дико и поносе,

Ој, слободо, погажени цвете,
Српско име, поружена цркво,
Како ће вас оплакат´ девојка!”
Тако млада дању ноћу јада,
Тако Српска виче и нариче;
Ал´ невољи на овоме свету.

Све је глухо до Бога једнога.
Тако траја неколико дана,
Од туге је косу распустила,
Од жалости лицем побледела,
Сузе су јој рухо обелиле,
Од тежње јој поникоше крила, –
Те се створи у горици вила.
Хвала Богу, тада и довека,
Није рана од самрти била,
Тешка рана од Видова-дана.
А вила се Богу помолила,
Те по гори поникнуло биље,
И корење од свакоје руке,
Ком је вила снагу провидела,
Терем знаде, где које ваљаде.
Турчину се рука осилила,
Кујућ´ њоме мачеве и ланце,
Па се сила љута побесила –
Јôј Србима, да Срби не беху!
Ево скоро петстотин´ година;
Од како се сузи и крвави,
Гора нам је рађала јунаке,
Невоља им груди челичила,
А вила им ђорде наоштрила,
Па се славно бише и бранише.
Кад је Српче мајка породила
Свако ј´ вила чедо пољубила,
А маленом у повоју синку
Певала је српски и јуначки;
Кад су Срба ране надјачале,
Вила му је очи заклопила
И самртну муку олакшала.
Вила ј´ слепцу гусле удесила,
А гусле су душе веселиле,
И мртвима славу подизале,
Храбрим, живим храброст увећале
Ево, браћо, моје песме мале,
Која прича како ј´ досад било,
А и одсад – Божија је влада –
Благо оном, ко се чему нада.

.