Грачанице, кад бар не би била од камена,

кад би се могла на небеса вазнети,

као Богородице Милешева и Сопоћана,

да туђа рука крај тебе траву не плеви,

да ти вране не ходају по паперти.

.

Или твоја звона да бар не туку

као срца предака, Грачанице,

да бар светитељи с твог иконостаса

немају наших неимара руку,

ни анђели Симонидино лице.

.

Да бар ниси толико дубоко

укопана у ту земљу и нас саме

да се нисмо привикли у тебе клети,

Грачанице, кад бар не би била од камена,

кад би се могла у висине узнети.

.

Грачанице, да си нам бар јабука,

да те можемо ставити у недра

и загрејати студену од старости,

да нам бар пољима око тебе нису

предака давних расејане кости.

.

Да те бар можемо подићи на Тару,

у Каленићку порту те пренети,

заборавити ликове на твом олтару,

Грачанице, кад бар не би била од камена,

кад би се могла на небеса вазнети.

Фото: Манастир Грачаница; Википедија