Опрости ми, мајко.

Данас пожелех

да ме ниси ти родила,

већ да сам нека од оних јабука

уз нашу стару кућу.

Тако, мајко,

никад не бих одлазила

из своје родне баште.

Опрости ми, мајко.

Људи без цвета у души

биље ми отроваше,

моју реку ми отеше,

па пожелех данас

да ми у једном једином болу

замру све песме и сва ћутања.

Опрости ми, мајко.

Твоју радост хтедох данас

на овом беспућу

под туђим дрветом неким да оставим.

Ал причини ми се, мајко,

нека јабука ил трешња

крај наше старе куће,

и бехар ђурђевдански

како за госте носим,

причини ми се твој глас

и дечје ноге босе

и не учиних ништа.

Фото:Стара србска кућа; Википедија