Јутро тихо свиће, Видовдан је роде,

тужни летњи ветар, жели у походе.

И сузе пролива, облак сиве боје,

Јужна Покрајино… Ој, Kосметско поље!

.

Одjекују звона са старог звоника,

у Цркви заплака Освештана слика.

Низ лице Лазара, Милоша, Ивана…

Топла река крену, тргну се из сана.

.

И Милан Топлица и сви барјактари,

с’ небеса би дошли… Луча светлост слави!

Уздижу се лати црвен божурова,

процветала крвца српских витезова.

.

Сви који су пали за Kолевку часно,

и ране видали на Kосову равном.

И мртви и живи, данас би да ходе,

ал немамо Вође да их у бој воде!

.

Јунаштво без Цара, к’о мајка без чеда,

да л’ се и нас стиди сада коса седа…

Наших прадедова, очева и браће,

што су војевали за Kосово – Наше?!

.

Многе су се борбе водиле и биле,

на нас кретале су најстрашније силе…

Али сви смо знали нема нам живота,

изгубити Kосмет била би голгота!

.

У првом смо боју, Лазару се клели,

у другом смо боју, живели и мрели,

у трећем би боју, и до смрти саме…

Ал’ губимо компас… И соле нам ране.

.

А, Видовдан ту је, чека опеване!

Фото 1: Видовдан; 2 – Косовка девојка; Википедија