Тражих те у свитању, ништа…
У смирају дана, ни тамо те…
Побегуља?
Ноћ те, на бесном, однесе мотору?
.
Тражих те у корацима,
шкрипи одзвон ђонова…
У загрљају драгог бића,
у ормару те не нађох,
тек, шушти силна синтетика.
.
Нема те у мојој улици,
нити на крововима…
Одлучила си нестати,
ил’ не дај Боже, умрети?
.
Како те подмукло отерасмо,
заменисмо те диџи направама,
шопинг турама,
откуцајима узавреле технике,
тенковима, бомбама, јауцима…
.
Где нестаде она ћутња
која греје, смирује, хлади?
Завукла се у црну рупу космоса?
.
Нема је ни у глави,
у костима, утроби, сенци, уздаху…
раскопчаним сакоима,
подигнутим сукњама…
Нема..
.
Некад волесмо и ћутасмо…
После разговора, раније је
ћутња била најслађи колач,
драга успомена…
.
Некад, ћутећи, чувасмо
све што нам свето и драго.
.
Некада, њено најдраже уточиште
бијаше загрљај,
а поглед, стисак руке –
тиха радост.
.
А, данас?
.
Данас ти ћутњо држим помен
и молим се васкрснућу тебе…
.
Данас, за тебе, ћутећи постим…

Фото 2: ФБ Flaures Nature