Док шумним улицама шетам,

ил’ улазим у препун храм,

 нерасудне младиће сретам,

 ја само једну мисо знам.

.

Ја кажем: године ће стићи,

и сви, колико има нас,

 под вечне ћемо своде сићи

и већ је неком близу час.

.

Кад видим храст насред пољане,

ја мислим: старина ће ова

 преживети и моје дане,

 ко дане мојих прадедова.

.

Детенце помилујем често

 и рекнем “збогом” у тај мах:

 Ја теби дајем своје место,

 ти бићеш цвет, ја бићу прах.

.

 И сваки дан, и сваки минут

 ја пратим као кобну нит,

све чекам да л’ ће слутња синут

о часу где је крај мој скрит.

.

 И где ће доћи смрт по мене?

У боју, ил’ у валу плиме,

ил’ суседне долине сене

већ спремне су да госта приме?

.

 И макар да је хладном телу

свеједно где ће најзад бити,

ал’ ипак све ближе родном

врелу свој гробни сан бих хтио снити.

.

 И нека смрт за међу шаље:

 крај ње ће младост сјати иста,

 и мирна природа ће даље

лепотом вечитом да блиста.

Фото: Храст; Википедија