Фото: Нишлијска механа; Википедија

Градови разбацани као стогови по пољани,

С гласовима летње јаре у устима.

Хоћу ли стићи све обићи, док се дани

Сјај ил’ бескрај на далеким путевима?

.

Судбине њихове да изаткам у своје снове

Блиске облацима над њима, тршавим и белим.

Да их љубим, да их будим ко синове,

Па с њима коначим, зрачим и хлеб делим.

.

Вароши којима ме љубав броши, пуне догађаја,

Треште ми у свести, блеште док путујем

Не би ли их ноћу, слично воћу, сав од загрљаја

Вешто по недрима смешт’о за све што им дугујем.

.

А с вечери кад их полију и чашу им долију

Пред механом ко пред самим храмом,

Да бацамо пиљке, палимо светиљке и капију

Месечине отворимо и изгоримо њом самом.

.

Градови ужарени пламеном ко жито каменом,

С гласовима шева на свим прилазима.

Хоћу ли моћи сваком доћи овим запаљеним сном,

Животом или звездом изблисталом у грудима?

Фото: Ноћно осветљење великог града; Википадија