Много се прича о времену, поглед се често баца ка небу. Ослушкује се да ли ће падати киша  или  бити сунчано,  вруће, хладно.. Млади се ослањају на временску прогнозу, а стари слушају говор тела. Имају своје сигнале који непогрешиво говоре какво ће бити време. Ако боли кук, биће хладно и кишно,  док отекли лакатови и  колена, слуте влагу и отопљење, судећи по томе, биће овако или онако. Популација средњих година, не стиже да обрати пажњу на време, али у ташнама и колима носе приправне кишобране.

Сељак по небу и заласку сунца зна, какав га дан очекује. Он није метеоропата, јер по читав дан проводи у природи. Гази земљу, седи на камењу, трави. Пије изворску воду. Поглед му пуца од хоризонта до хоризонта. Руке додирују биљке, плодове, семена..

Људи рођени у граду, окружени бетоном, по јутарњем одсјају фасада комшијских зграда знају какво ће бити време, како се прелама сенка преко прозора, којом јачином се одбија сунце о зидове.. Они углавном својим расположењем, а и телом, слуте сваку промену времена.

Ове године смо имали  право, лепо пролеће. Лагано смо улазили у топли загрљај лета.  Март је ушетао као стидна невеста. Април  кочоперно мењао облаке, као фрајла шешире. А мај је донео лагану топлину, као дамски осмех.

Једне године у мају, трешње су цветале и зревале, у истом месецу..