Оточке плака.

Ражалило ми се на големо,

на живот што мину у ич, ништо.

.

Баба, вика:

– Куде гу збрца лепотињу? У лошотињу?

Ајер, да не види, ни главче да не дигне,

ни сомунче сас рат да не изеде,

куј ми те поведе на тај пут!

.

Татко ми беше љут, а и мајка сас њега

што побега у Бел Свет.

Не ће ми зборив, работу да не растурив

у жучку поганију да не турим,

какој клупче, смотуљку.

.

Тури гу сама сас тврдо лејче.

Е, девојче, девојче… домазлак, не је једнак!

Баба, каза.