Фото: Лужички Срби;Википедија

Ево прође дванаест-тринаест стољећа
како нас прилике браћо раставише,
али што jе била удаљеност већа,
jедни смо за другим чезнули све више.

Од кад с Вишеславом, Дервановим сином,
пођосмо ка jугу, из старога краjа,
борит се на Сињем мору са туђином,
од тада нас душман са вама раздваjа.

Наше двиjе гране, двиjе битке дуге:
ви бранисте сjевер, ми jуг, стољећима…
Нисмо могли помоћи никад jедни друге,
али, хвала Богу, ево, jош нас има.

Лужички Срби, народе хероjа!,
кога нападаше jош од Старог Рима…
Бранећ’ име, jезик и огњишта своjа,
чували сте завjет дат своjим прецима.

Ми се дивимо, браћо наша драга,
вашоj истраjности у борби и жртви.
У миту вам, славном, оставише трага
преци вам, што никад неће бити мртви.

Откад Геро, преваром, поби ваше вође,
што су му к’о људи на риjеч вjеровали,
од тад многи туђин кроз Лужице прође,
ал’ су Срби, ипак, до данас опстали.

‘Jош су живи Срби!’ – jош се изговара.
Jош се Спрева код вас к’о и приjе зове,
сjећаjућ’ на Спревника, старог поглавара,
коjи jе водио ваше прадjедове.

Од Лабе до Пољске, сва српска племена
изгубише jезик – Ниjемцима их зову,
само Лужичани кроз тешка времена
опстадоше, даjућ’ свима наду нову.

Када се пробуде опет: Полабљани,
Љутићи, Ранићи, Бодрићи, Гломачи…,
постану за претке заинтересовани,
ви ћете им, старих, риjечи бит’ тумачи.

Фото: Фб страница – World Around Us