Фото: Сремско село; Википедија

у сутону тихом моје село спава

у улици мрак се чује

хуче сове пси лају

а месец наслоњен на плашљиве гране

гледа у тамну капију

и труо праг куће моје

где ћути истина сва

.

испред ње као просјак стојим

и нико ме не погледа

сав црн слике творим

Мајке, Мајке, Оца, Брата

болног детињства, живота краха

испод мог прага сикћу змије

.

из ока се кидају гроздови суза

котрљају се по сувој трави

и смејем се овој смрти што сјаји

моја душа је сва ко гар

изгубио сам траг…

о кућо моја

о њиво моја

о шљиво моја

огњиште моје

огњиште моје труло

.

О моје моје

све што некад било је

зар вам више нисам драг.