Душица Милосављевић:Звер

А није ни слутио да обична није
У телу људском, а умом и срцем другим
Временом господари по правди
Свеприсутна…
.
Он је воли, а она њега лудо,
до тренутка обмане и лажи
тако склоне природи људи,
а онда…
.
Она умире, убија га својим умирањем,
рађа се изнова из крви и меса,
непрепознатљива за свет, а опет иста…
.
Сама! Звер!
И блиста!
