Фото: Фототека Србског журнала

осам зрна греха на стази до раја
остављаш за собом док се клањаш зори
све те враћа трагу исконског бескраја
док ти наслут бездна у венама гори

раздробљена ватра сагорева бурно
пепелу се јутра не надаш ни сада
урањаш у снове нежељено журно
и у распеваност већ знаних балада

бела тама страсти поново нас спаја
и под небом љеска месечев ноктурно
усне спаситељне ништа не раздваја

свечано у души и навек мамурно
и док птице зобају знакове са стазе
наше сенке двери рајске обилазе