Фото: Свети арханђел Михаило; Википедија

Једног дана Бог рече архангелу Михаилу:

-„Сиђи Михаило међу народ и помози им да се ослободе зла, беде и пакости.“

-“ Господе драги, силазио сам много пута. Таман једну рупу закрпим, отвори се нова. Има нешто у човековом срцу танано, лако се кида и пуца, и лако се наводи на невољу.“

-„Михаило, нема савршености. Човек је такав какав је. Уме овако и онако. Видиш како се Луцифер поиграва са њима. Требало би да Луцифера убедиш да напусти човеков животни простор и да људе остави на миру.“

-„Господе, Луцифер их не тера ни на шта. Лично сам гледао како људи сами налазе решења кроз зло. Можда би могао да Луцифера примиш назад. Он ти само показује колико је Твоје дело несавршено и недовршено.“

-„Михаило, даћу човеку још једном шансу. Уколико је не искористи, направићу НОВИ свет.“

-„Господе драги, шта ће бити са Луцифером?“

-„Вратићу га међу нас. Он је свој задатак савесно обавио.“

Архангел Михаило заплака. Сузе су му росиле низ лице и падале на земљу. Путујући кроз небо претварале су се у снег. Није плакао архангел само због радости, што ће његов брат по крилима, Луцифер, напокон да се врати, већ што ће човек са тим повратком да нестане. Отац ће направити нову врсту.

-„Оче, какав ће бити СВЕТ без људи? Зар не мислиш да ће превише мира, љубави и тишине да донесе досаду, умртвљеност и равнодушност? Зар не бринеш да човек, овакав какав јесте, боји свет?“

-„Добро Михаило, даћу им још времена. А ти човекољупче, види, како можеш да им помогнеш.“

Фото: Славски колач; Википедија