Фото: Фототека СЖ

Поноћ је.
Пишем најтужније стихове.
Ноћ је пуна звезда,
трепере у даљини.
Душа ми је обавијена велом
неспокојства.
Моја љубав те није могла задржати.
Туга пада на душу као
роса на траву.
Назирем твој лик.
Држи се у мојим очима као бледо пролећно јутро
што се још држи зимске свежине.
У даљини неко пева.
Мој поглед те иште, моје срце те иште.
Моје усне ишту ветар да ти додирне ухо.
Припашћеш туђим пољупцима као
што си припадао и пре него што смо се срели.
Ова песма је последња бол коју
ми задајеш.
А ноћ је бескрајна…