Миомирка Мира Саичић: Липа

Фото:Стогодишња липа; Википедија
Из најранијег детињства, најпре и најбоље се сећам липе, која је гранама грлила нашу терасу. Сећам се њених великих листова. Била сам тако мала, да сам њеним мирисним листом могла покрити лице. Онда бих га стављала на врх стиснуте шаке и покушавала, да ударцем друге ручице, направим рупу у њему. Бејах нејако пиле.
Имали смо срећу, да је наша липа била “женска”, па је цветала. Окитила би се са милион ситних, лековитих хеликоптерчића, жуте боје. Брали смо их и вртели, чекајући да са она два пропелера полете.
Најчаробнији тренутак је био, кад липа замирише. Тада њен уљани, опојни а помало тешки мирис крене да се шири, осваја. Распростирао би се и трајао, трајао ноћима, данима. Комшије су испред своје терасе имале “мушку” липу, која је правила само дубоки хлад. И то је било све. Нешто јој је фалило. Није цветала,ни мирисала. Недостајала јој је мајска магија, у крошњи.
Била сам поносна на нашу липу. Следећег пролећа одсекли су јој гране, па је боловала читаво лето и јесен. На пролеће, крошња је пустила гушћи и тамнији лист. Те године није било заносног и опојног мириса, патила је. Патила сам и ја заједно са њом, пружала ручице кроз ограду терасе, да је утешим, помилујем и кажем, да ће опет да израсте. Али, нисам могла да је дохватим. Немо ме је посматрала, као да је хтела да пита : „Зашто ми ово раде?“
Нисам јој умела одговорити, ни објаснити да је урбан човек, помало себичан и помало зао.

Фото: Цвет липе; Википедија
