Страх је мој већи од онога што људи чине

Док са неба скидају висине

И од сунца светлију светлост у својој злости,

Справљају ко чини

Да вид ми се стопи од ужарености

И пролије по нигдини.

.

Страх ме је од љубави што се сред трга свлаччи гола

И не зна за сјај и лепоту бола

Већ живи од беснила с пеном на уснама

     Па љубећи смехоплачно

На себе потеже сопственим рукама

Лудујући мрачно

.

Страх ме од мртвих што вероваху у наше безкрајности

И падоше љутим пуцњем охолости,

Од залогаја кога све мање умем да делим

Већ и самом себи туђ,

И преплашен од онога што имам или желим

Иако је све то буђ.

.

Страх је мој већи и ччује се из даљине ко крици

Који че слично мртвој птици

И по мени пасти попут свеће што се гаси,

Помрачити ми осмех у змије зелене

Да уместо њега са лица дувају ужаси

И свет окамене!